Kada smo došli da posetimo tatu u bolnici, prošle godine, u septembru, pitao nas je: „Šta ima novo u svetu, u umetnosti?” Rekli smo mu da se nije mnogo toga promenilo za jedan dan, koliko je bio odsutan. “A šta ima novo kod kuće, je l’ vam ostala rupa od mene?” – pitao je. “Ostala je” – rekli smo.
Onda smo se smejali, tata je pevao, gledao nas svojim blagim očima. Virio je u kesu, da vidi šta smo mu doneli. Malko ga je zabolelo. Mama ga je uhvatila za ruku i rekla: ”Daj meni pola svog bola”.
Ponašali smo se neobično u toj maloj bolničkoj sobi, okrečenoj u narandžasto. Razbaškarili smo se. Izvadili smo makrobiotičku hranu, miso supu, integralni pirinač, prostrli smo kariranu krpu na stočić kraj prozora. Prozor je bio širom otvoren, bio je lep, topao sunčan dan. Onda smo se slikali. Otkako je kupio fotoaparat, neprestano je fotografisao. Hteo je sve da zabeleži. Slikali smo bolničku sobu, improvizovanu trpezu, tatu kako jede, onda smo se slikali brat i ja, pa mama kako drži kesu sa hranom, pa onda mama i tata, kraj prozora. Pozirali smo. Kao, evo nas, u bolničkoj sobi.
Operacija je prošla dobro. Tata se brzo oporavio. Nastavio je da nam govori: “Terajte vi svoje, a ja ću svoje, pa ćemo se već negde sresti”.
Tata se razboleo pre više godina, jer je prestao da voli život koji je svako jutro prepoznavao kao svoju stvarnost. Pozvao je skrivenu bolest da izađe i suočio se sa njom mirno i bez straha. Tada se sve promenilo. I mi smo se promenili. Život je postao snažan i mističan. Mi smo voleli taj život. Kad god bismo se sreli, tata bi mi rekao nešto o svom odlasku. Ja sam ga često dodirivala, a on mi je kroz šalu govorio: “Pipaš me, da vidiš da l’ sam stvaran, da l’ postojim. Ja ne postojim. Ja sam tvoja mentalna projekcija.“
Rezultati biopsije pokazali su da je potrebna još jedna operacija, samo mesec dana nakon prethodne.
Te večeri, dva dana pred ponovni odlazak u bolnicu, tata me je vozio kući. Bila je magla. Vozio je novim bulevarom, voleo je što se izgradio novi bulevar. Iznenada je zaustavio auto na sred bulevara i rekao: „Izađi, da te slikam u magli“. Izašli smo. Slikao me je, pod svetlošću bulevarske rasvete. “Sada ti slikaj mene” – rekao je. Slikala sam ga. Ušli smo u kola. “Nastavi da me slikaš” – rekao je.
Kada sam kasnije pogledala te fotografije, shvatila sam da je on znao da je rastanak blizu, kao što sam i ja to znala.
Nekoliko dana kasnije, tata je otišao. Iznenada.
Stajala sam u dvorištu iza zgrade, bila je noć. Duvao je topao vetar, neobično topao za kraj novembra. Raširila sam ruke i rekla, naglas: “U miru sam sa tvojim odlaskom.Sve je onako kako treba da bude.“
I onda su počeli dani drugačiji od svih dana.
Informacija o smrti postane neuhvatljiva. To nije ni reč, niti je slika, niti je misao. Informacija o smrti se ukaže kratko, sevne kao svest, preseče i zaledi, a onda nestane, iznenada, kao što se i pojavi. Smrt se ne vidi i ne čuje. Smrt se ne može dodirnuti. Zato su ljudi napravili simbole, da obeleže smrt, kako bi mogli da je vide i osete. Da se uvere da postoji. Grade odnos prema grobu. Razvijaju osećanja prema tom mestu večnog počinka. Meni je isprva bilo teško da se povežem sa grobom svog tate. Njegovo prisustvo sam osećala svuda, samo ne tamo, pod tim čempresima, na tom mestu senovitom i tihom, gde uvek pirja lagani vetar. Jednog dana, kada je proleće još bilo mlado, osetila sam snažnu potrebu da odem tamo i da uspostavim kontakt sa tom gomilom zemlje. I mama je osetila isto. Kupile smo seme za cveće: prkos i goruću ljubav. Kupile smo i maleni ašov i grabulje. Sijalo je sunce.
Tog dana sam rukama oblikovala grob svoga tate.
Dani prolaze. Mi smo u stanju koje se zove žalost.Razgovaramo o osećanjima, a nekad nam prija da ćutimo. Ponekad ne možemo da se setimo da je tata ikada postojao. Ponekad ga vidimo. Ukazuje nam se u snovima, ali i na javi. Vidimo ga kako zamiče za ugao, čujemo kako kašljuca u hodniku zgrade. Osetimo mirise koji su se zadržali u njegovoj odeći. Ne plačemo mnogo, ali smo puni suza. One se nekad samo izliju, kao iz prepunog bokala. Brojimo te dane. Izgrađujemo rituale.
Nedavno smo izbrojali šest meseci od kako se u nama pojavila ta rupa od tatinog odlaska. Spremili smo se da obeležimo taj vremenski period, jer se to tako radi. Šest meseci je polovina od godinu dana. Za godinu dana promene se četiri godišnja doba. Priroda se zaledi, otkravi, probuja, osuši, nakvasi.
Pripremili smo hranu i piće. Došla je tetka, tatina sestra. I sestra od tetke, sa ćerkom. Seli smo u taksi i krenuli na Gradsko groblje.
Tamo nas je dočekla neuobičajena situacija. Bila je subota, bile su zadušnice. Na ulazu u groblje vladala je vašarska atmosfera. Mnoštvo ljudi, neobično razdraganih, štandovi sa grobljanskim potrepštinama. Sijalo je sunce. I mi smo odjednom postali razdragani. Glasno smo pričali, dok smo išli prema našim čempresima. Nosili smo puno lepog cveća. Fotografisala sam tu malu družinu, i nije mi se to činilo nimalo bizarnim.
Ljudi razasuti među grobovima, bave se, svako svojom tugom, uglavnom rade, brišu spomenike, bacaju staro, stavljaju novo cveće. A groblje prelepo, kao najlepši park, sve ozelenelo. I dalje smo pričali glasno, povremeno utišavajući jedni druge. Ali, groblje je bilo tako divno, sunce je tako divno sijalo, cveće koje smo nosili je bilo divno, a mi smo bili srećni što smo zajedno.
A onda smo zašli za grm i tamo nam se ukazao tatin grob, na izolovanom i tihom mestu, gde uvek ćarlija neki blagi vetar. Sve nam se učinilo drugačije, svako godišnje doba tamo je drugačije. Čempresi su ozeleneli tamno zelenim bujnim krošnjama.
Tada je mama izvadila iz cegera kese, mnogo kesa. Počeli smo da vezujemo te kese oko nogu, preko cipela, da se ne ublatnjavimo. Bili smo stvarno neobičan prizor. Tužna družina sa roza kesama na nogama, okupljena oko brežuljka koji je postao simbol.
Stajali smo u tišini, svako sa svojom rupom kroz koju fijuču severni vetrovi.
Tada smo primetili male zelene izdanke koji su prekrili osušenu zemlju na našem brežuljku:
prkos i goruća ljubav.
